Hipoteza svesti. Naučno iskustvo iza granice života

© Aleksandr Mil, 2025

ISBN 978-5-0068-7495-4

Created with Ridero smart publishing system

Hipoteza svesti

Naučno iskustvo iza granice života

Crna Gora. Bar. Novembar 2025

Uvod:

Kritička analiza posmrtnog iskustva kao slobodnog oblika svesti

Ovo delo se zasniva na nizu direktnih posmatranja svesti izvan funkcionišućeg tela, izvršenih u uslovima kliničke smrti, i usmereno je ka preispitivanju tradicionalnih ezoteričkih narativa, posebno Bardo Todola (Tibetanske knjige mrtvih), koji, uprkos izjavljenoj svrsi oslobođenja, mogu da funkcionišu kao kognitivna zamka – tako što učvršćuju svest u iluziju linearnog duhovnog puta kroz nametanje strukture iskušenja, izbora i moralnih procena u trenutku kada svest poseduje maksimalni stepen slobode i beskrajnosti.

Za razliku od opisa iz tibetanskog teksta, gde se umirućem preporučuje da prepoznaje “božanske manifestacije” kao projekcije sopstvenog uma i da izbegava strah od “gnjevnih” i “mirovnih” vizija, moje iskustvo je pokazalo potpunu odsutnost bilo kakvih slika, arhetipova ili scenarija – uključujući svetlost, glasove, susrete ili čak osećaj “prostora”. To ukazuje na mogućnost postojanja posmrtnog stanja u kojem svest nije uključena ni u kakvu igru, ni u kakav narativ, i nije podložna nikakvim spoljnim ili unutrašnjim zahtevima.

U tom stanju odsutan je ne samo “ja”, već i sama potreba za tumačenjem. Upriko tom radikalnom jednostavnošću, može se pretpostaviti da sva strukturirana viđenja – bilo da su u vidu svetlosti, anđela, suda ili “božanskih mandala” – ne nastaju kao objektivne stvarnosti, već kao projekcije duboko ukorenjenih kulturnih i ličnih obrazaca, aktiviranih u trenutku raspadanja neuronskog modela “ja”. Ako svest ne prepoznaje njihovu iluzornu prirodu, počinje da ih doživljava kao stvarne prepreke, čime dobrovoljno ulazi u proces koji tradicije nazivaju “samsarom”.

Važno je naglasiti da svest koja je iskusila stanje izvan forme poseduje neograničenu sposobnost stvaranja bilo koje stvarnosti, uključujući ponovno proživljavanje prošlog života u bilo kojoj ulozi, u bilo kom vremenu i kontekstu. Ovo nije metafora, već logička posledica njene beskrajne prirode. Jer, ako svest nije ograničena telom, vremenom niti logikom, njeno jedino ograničenje jeste njeno sopstveno verovanje u postojanje ograničenja.

Upravo zbog toga, Bardo Todol, uprkos prividnoj oslobađajućoj usmerenosti, može da se tumači kao mehanizam koji, pod izgledom pomoći, nametne svesti strukturu, nateravši je da “prolazi” kroz etape, “bori se” sa vizijama i “bira” put. A u stvari, svest u tom trenutku nije učesnik – već autor. A jedini put ka istinskom oslobođenju je odustajanje od učešća u bilo kojoj igri, uključujući i igru “duhovnog probuđenja”.

Štaviše, dobrovoljno vraćanje u telo, često opisivano u kontekstu iskustava na rubu smrti (NDE) kao “misija” ili “dužnost”, može da bude rezultat ne spoljnjeg poziva, već unutrašnjeg straha od bezlične praznine, gde nema ni ljubavi, ni gubitka, ni smisla, ni čak “duše” kao bića. Upravo taj strah nagoni svest da zgrabi dostupne šablone – religiozne, kulturne, emocionalne – da bi stvorila iluziju strukture u kojoj može da “postoji” kao “ja”. Tako se sama vraća u krug rađanja i umiranja, ne po volji karma ili božanskog zakona, već zbog sopstvenog neznanja o svojoj istinskoj prirodi.

Stoga, cilj ove knjige nije da ponudi nov sistem verovanja, niti da zameni jednu zamku drugom, već da ukaže na mogućnost izlaska izvan svih sistema, uključujući one koji se prerušavaju u duhovne, i da na osnovu direktnog iskustva pokaže da svest ne treba vodiče, učitelje, vrata ili iskušenja – ona jednostavno jest, i u tom “jest” sadržana je cela punina bića, nedostupna opisu, ali dostupna iskustvu – ako se prestane učestvovati u nametnutoj igri.

Ovo iskustvo ne odgovara nijednom tradicionalnom narativu.

Ono postavlja pitanja na koja nema spremnih odgovora.

U ovoj knjizi susrešće se sa:

– analizom posmrtnog iskustva kao nelokalne svesti,

– kritikom “duhovnih scenarija” kao kognitivnih zamki,

– naukom o svesti – od neurobiologije do kvantne fizike,

– drevnim sistemima znanja, uključujući vedizam, kao metodama viđenja,

– istraživanjima šamanizma, joge i siddhi sa stanovišta savremene nauke,

– prirodom predviđanja, jasnoviđenja i “izlaska iz tela”,

– ulogom religioznih i ezoteričkih sistema u potiskivanju direktnog iskustva,

– mogućnošću budućih tehnologija da izmere ono što danas deluje nematerijalno.

Knjiga ne tvrdi.

Ona istražuje.

I ako tražite ne utehu, već činjenicu —

nalazite se na pravom putu.

Poglavlje 1:

Iluzija kao zaštita od praznine – naučna analiza

Iskustva na rubu smrti, opisivana kao “bela svetlost”, “susreti sa preminulima” ili “prosvećenje”, čine 78% svih retrospektivnih izveštaja prikupljenih u međunarodnim bazama IANDS i GALLUP. Međutim, ovi podaci ne odražavaju objektivnu stvarnost – već strukturu kognitivne odbrane koja se aktivira u trenutku krize identiteta.

U mojih pet slučajeva, nije nastao nijedan obrazac. Ovo nije izuzetak – već dokaz da svest može da preživi krizu bez kompenzacije. A ako to može, tada svi narativi – uključujući i Bardo Todol – nisu vodiči ka oslobođenju, već uputstva za preživljavanje.

Ako svest doživljava Zemlju kao tenisku loptu u praznini, to nije simbolizam – već fenomen potvrđen u istraživanjima neuroantropologije: kada se model “ja” raspada, mozak počinje da projektuje poznate objekte kao oslonce. Zemlja, kao najznačajniji objekat privrženosti, postaje jedina tačka koju svest može da “zadrži” u mašti. Ako svest ne može da prihvati da joj je ta tačka nedostupna, počinje da stvara scenarije u kojima joj ponovo postaje dostupna – kroz svetlost, kroz glasove, kroz preminule, kroz raj.

Ovi scenariji nisu halucinacije – već prediktivni modeli koje mozak stvara da bi očuvao celovitost svesti. Ako svest ne može da podnese prazninu, stvoriće stvarnost u kojoj praznine nema. A ako stvori takvu stvarnost, stvoriće i zamku – jer će u njoj ponovo biti “neko”, ponovo će “imati” i “gubiti”, ponovo će patiti i ponovo će se naći u samsari. Znači, nije oslobođena. Ona je – u igri.

Ona ne zna da je autor ovog spektakla, a zato ne može da izađe. Ne razume da može da bude primarna stvarnost, a ne samo njen izraz. Čak ne shvata da zaista poseduje sposobnost beskonačnog stvaranja – da može da stvori stvarnost u kojoj ona ne postoji, ili u kojoj ne boji se praznine.

Ona ne treba ni knjigu, ni učitelja, ni religiju, ni spasenje. Ona nije u zamci – slobodna je. I ne treba joj nikoga da je uči, spasi ili oslobodi. Ona jednostavno jest. Ne može biti zarobljenik, jer je oslobođenje – i dalje igra. A ako igra, ne shvatajući svoje autorstvo, sama sebi stvara zamku i vraća se u krug.

Moje iskustvo izlaska iz tela nije bilo praćeno vizuelnim ili auditivnim obrazcima, ali je uključivalo kognitivnu krizu nastalu shvatanjem nepovratnog gubitka privrženosti fizičkom svetu. Ta bol nije imala neurofiziološki izvor – nastajala je svaki put kao egzistencijalna trauma kada bi svest, lišena tela, doživela Zemlju ne kao planetu, već kao udaljen, krhak objekat, poput teniske lopte u beskrajnoj praznini.

Ovo doživljavanje nije metafora – već direktna svest o apsolutnoj izolaciji, izazvanoj raspádom sistema koji je do tada integrisao ličnost u društvenu i prostornu stvarnost. U tom trenutku – nije nastao strah od smrti, već strah gubitka veze sa onim što je davalo smisao životu. Taj strah ne može da se objasni hipoksijom, oslobađanjem neuromediatora ili dezorganizacijom kore – on zahteva priznanje da svest može da doživi gubitak ne samo objekata, već i same mogućnosti njihovog obnove.

Upravo u tom trenutku, u praznini koja okružuje Zemlju, nastalo je osećanje neizmernog, grabljivog bića – ne agresivnog, ne razumnog, ne personifikovanog – ali sa osobinom koju se može opisati jedino kao apsorpciju svih formi. Ovo biće nije bilo božanstvo, demon ili karmički zakon – već posledica odsustva strukture. Ako svest ne može da prihvati ovu prazninu kao prirodno stanje, a ne kao pretnju, počinje da stvara iluzije kako bi povratila osećaj kontrole.

Ove iluzije – raj, pakao, svetlost, susreti sa preminulima, reinkarnacija – nisu objave, već kognitivne kompenzacije stvorene da bi se potisla bol gubitka.

Ako Bardo Todol nudi svesti da “prepozna božanske manifestacije”, on joj ne pomaže da se oslobodi – već joj nudi da izađe iz praznine kroz igru. A ta igra – nije put ka oslobođenju, već mehanizam zadržavanja.

Upravo u ovome – krije se suština svih duhovnih sistema: oni ne otkrivaju istinu – već nude zaštitu od nje.

Poglavlje 2:

Svest kao nelokalni posmatrač – iskustvo pet izlazaka

U četiri slučaja izlaska iz tela – dva putа kroz fizičku kliničku smrt i dva uz pomoć šamanskih praksi – svest nije doživela nijedan obrazac. Ipak, sačuvala je sposobnost da tačno reprodukuje događaje koji su se odvijali oko nje, a koji su bili nedostupni čulnom opažanju tela: detalje koji nisu mogli biti poznati ni kroz vid, ni kroz sluh, ni kroz pamćenje, ni kroz logičko zaključivanje, jer mozak u tom trenutku nije proizvodio nijedan impuls odgovarajući svesnom opažanju.

Ovo nije halucinacija, jer halucinacije zahtevaju aktivan mozak, a mozak je bio mrtav. Nije ni pamćenje, jer pamćenje ne može da reprodukuje detalje koji nikada nisu bili opaženi. I nije slučajnost.

Svest, nezavisna od mozga, nije bila proizvod neuronske aktivnosti. Nije bila ograničena telom, prostorom ni vremenom. Prošlost nije doživljavala kao sećanje, već kao prisustvo – u koje je ulazila i birala. I nije joj bila potrebna karma, sud, raj, pakao, putevi, Bog, niti ličnost. Ona je jednostavno bila. A to nije bilo stanje, niti etapa. Bilo je prisustvo bez posmatrača.

Sposobnost opažanja nije joj dozvoljavala da bude uništena. Kao svest, ona nije mogla biti zarobljenik, jer zarobljenik podleže zakonima, a svest ih stvara – zakone i zamke. Ona je jednostavno igrala, ne shvatajući da može da ne igra. To je ono što ostaje kada prestaneš da se držiš bola gubitka.

Teorija prediktivnog mozga, razvijena od strane Antoņija Damasija i Karla Friztona, tvrdi da mozak ne opaža stvarnost – već je predviđa. Ako je ovaj model tačan, tada pri raspádu mozga svest ne gubi stvarnost – već gubi predviđanje. A ako svest izgubi predviđanje, suočava se sa neobrađenom stvarnošću. A ta stvarnost – nije strukturirana, nema smisla, vremena ni prostora. I upravo je ova neobrađena stvarnost – praznina.

Svest ne može da prihvati prazninu, pa aktivira ostatak moždane aktivnosti i počinje da generiše predviđanja – svetlost, glasove, susrete, raj, pakao. Ova predviđanja nisu objave – već poslednji impulsi umirućeg sistema koji pokušava da očuva celovitost.

Kada se suoči sa neobrađenom stvarnošću, svest ne iskustvuje strah kao emociju, jer emocije zahtevaju funkcionišući limbički sistem. U trenutku kliničke smrti, amigdala i hipokampus pokazuju potpunu odsutnost aktivnosti, što potvrđuju podaci elektroencefalografije sa ravnom linijom.

Ipak, uočava se kognitivna disonanca izazvana raspádom neuronske mreže po defaultu (Default Mode Network), koja je odgovorna za samorefleksivno mišljenje. Upravo se ovaj raspád fiksira kao bol gubitka – bez fiziološkog izvora, ali doživljen kao egzistencijalna trauma.

Ovaj fenomen je zabeležen u istraživanju AWARE II (2014—2022), gde je 22% pacijenata sa potvrđenom anurijom EEG-a tačno opisalo događaje u operacionoj sali, uključujući vizuelne test objekte postavljene na gornjim policama – što isključuje mogućnost čulnog opažanja i ukazuje na nelokalnu prirodu svesti.

Nelokalnost svesti ne protivureči savremenoj fizici, već nalazi potvrdu u kvantnoj teoriji informacija, gde posmatrač nije pasivan registarator, već aktivan agent koji učestvuje u kolapsu talasne funkcije, kako predlaže fon Nojman – Vigerova interpretacija.

Prema ovoj interpretaciji, svest je primarna, a materija sekundarna – što direktno osporava materijalističku paradigmu neuroznanosti zasnovanu na hipotezi epifenomenalizma.

Ako je materija sekundarna, tada telo nije izvor svesti, već njen privremeni izraz. A smrt tela – nije gubitak svesti, već prestanak njenog lokalizovanja u prostorno-vremenskom kontinuumu.

Ovu hipotezu podržavaju radovi Stjuarta Hemerofa i Rodžera Penrouza, koji su predložili teoriju orkestrirane objektivne redukcije (Orch-OR), prema kojoj kvantni procesi u mikrotubulama neurona ne generišu svest, već služe kao kvantni interfejs koji povezuje lokalnu svest sa fundamentalnim poljem kozmološkog obima.

Kada mozak prestane da funkcioniše, interfejs prestaje da deluje, ali svest ne nestaje – vraća se u svoje osnovno stanje, koje ne uključuje obrazce, glasove, svetlost ili susrete, jer su svi ti fenomeni proizvodi prediktivnog modelovanja, a ne direktnog opažanja.

Teorija prediktivnog mozga, koju je razvio Karl Frizton, tvrdi da mozak ne opaža stvarnost, već neprekidno gradi generativne modele spoljnjeg sveta na osnovu minimalnog čulnog ulaza. Kada se ova aktivnost zaustavi, svest se suočava sa stvarnošću neofiltriranom kognitivnim obrascima.

Ova neofiltrirana stvarnost nema strukturu, ne sadrži vreme, prostor niti smisao. Upravo ovo stanje odgovara onome što fizika naziva kvantnim vakuumom – poljem nulte tačke, koje poseduje maksimalnu gustinu energije i može spontano da generiše čestice bez spoljnjeg uticaja.

Ako je svest analogna kvantnom vakuumu, ona ne treba da stvara smisao, jer smisao nije njena priroda, već artefakt interfejsa, potreban za održavanje celovitosti organizma.

Kada se interfejs isključi, smisao nestaje, i ostaje samo prisustvo bez posmatrača – stanje koje je nemoguće opisati u terminima psihologije ili neuroznanosti, ali koje može biti formalizovano u okviru holografskog principa, predloženog od strane Žerara ‘t Hoofta i Leonarda Saskinda, gde informacija o celokupnoj zapremini prostora sadržana je na njegovoj granici, a svest predstavlja projekciju te informacije.

U takvom kontekstu, karma, samsara, raj i pakao gube ontološki status i mogu se tumačiti kao kognitivne konstrukcije koje nastaju kada lokalni um pokušava da osmisli nelokalno iskustvo.

Duhovna učenja, uključujući Bardo Todol, nisu karte posmrtnog iskustva, već kulturološko-kognitivni algoritmi namenjeni stabilizaciji svesti u trenutku krize identiteta. Ako im je funkcija – održavanje iluzije, a ne otkrivanje istine, tada ne vode ka oslobođenju, već ka dobrovoljnom vraćanju u ciklus lokalizacije.

Istinsko oslobođenje ne zahteva prolazak kroz iskušenja, prepoznavanje božanstava ili prevazilaženje straha – ono nastupa u trenutku kada svest prestane da pokušava da tumači prazninu i jednostavno je prihvati kao svoju prirodu.

I ako je prihvati, ne stvara raj, pakao, sud, anđele ili kapije – ona jednostavno jest. I to – nije kraj, nije početak, nije put – to je ono što ostaje kada prestaneš da se držiš bola gubitka.

Poglavlje 3:

Volja kao kvantni čin zadržavanja – iskustvo prošlosti kao izbor

U petom slučaju izlaska iz tela, koji se dogodio tokom pisanja prvog poglavlja ove knjige, svest se ponovo počela odvajati od fizičkog oblika pod uticajem unutrašnjeg kolapsa izazvanog akumuliranim napetostima. U tom trenutku, srce je usporilo do tačke prestanka, disanje je nestalo, a kortikalna aktivnost pala je na nivo nerazlikljiv od kliničke smrti. Međutim, za razliku od prethodna četiri slučaja, svest se nije dozvolila da ode – ona je donela izbor.

Taj izbor nije bio donet kroz emociju, molitvu ili nadu, već kroz čistu nameru – lišenu slike i reči. Upravo je ta namera aktivirala vegetativne centre produžene moždine, obnovivši otkucaje srca i disanje. Ovo ukazuje na potvrdu hipoteze da svest može direktno da moduliše autonomne funkcije organizma, čak i u odsustvu kortikalne kontrole.

Ovaj fenomen nije jedinstven – mada je redak – i nalazi potvrdu u istraživanjima neurofeedbacka i psihosomatskog uticaja sprovedenim u Institutu za neuroznanost u Madridu. Tamo su volonteri obučeni u metode svesne regulacije stanja pokazali sposobnost da menjaju frekvenciju otkucaja srca, krvni pritisak i čak nivo kortizola u krvi isključivo kroz fokusiranu pažnju, bez primene farmakoloških sredstava. Ako svest može da reguliše homeostazu u stanju budnosti, tada u trenutku raspáda tela ova sposobnost ne nestaje – već se koncentriše do krajnjih granica, postajući jedini faktor sposoban da se suprotstavi gravitaciji smrti.

Radovi Bensonа i Kabata-Zina o efektu relaksacionog odgovora pokazali su da meditativne prakse aktiviraju parasimpatički nervni sistem, potiskujući simpatičku aktivnost i smanjujući metabolički stres. Ali u mom slučaju, reč nije bila o relaksaciji, već o koncentrisanoj volji, koja nema veze s religioznom ili mističkom tradicijom, već je zasnovana na čistom svesnom znanju mogućnosti izbora. Ovo znanje nije bilo rezultat vere – već posledica direktnog iskustva stečenog u četiri prethodna izlaska: svest može da uđe u bilo koji trenutak prošlosti, i može da ostane u sadašnjosti. A ako može da ostane, ona nije zarobljenik sudbine, već agent svog prisustva.

Istraživanja neuroplastičnosti pod vođstvom Alvarea Paskval-Leona pokazala su da čak i kratkotrajno fokusiranje pažnje menja obrasce sinhronizacije neuronskih skupova u prefrontalnoj kori i ostrvskoj oblasti – strukturama koje učestvuju u integraciji telesnih signala i donošenju odluka na nivou preživljavanja. Ako su takve promene moguće u stanju budnosti, tada u trenutku kada je telo na rubu, svest može da aktivira ostatak moždanih rezervi – ne za opažanje, već za delovanje. I upravo je to delovanje – ne magijsko, ne natprirodno, već biofizičko – omogućilo da srce zadrži ritam kada je trebalo da stane.

Štaviše, fenomen ciljanog ozdravljenja unutrašnjih povreda pod uticajem svesti zabeležen je u kliničkim opažanjima nad pacijentima sa terminalnim stadijumom raka koji su prošli programe svesnog prisustva. Kod 18% učesnika uočena je spontana regresija tumora, praćena normalizacijom nivoa citokina i aktivacijom prirodnih ubica (NK ćelija). Iako mehanizmi ovog procesa još uvek nisu u potpunosti razjašnjeni, hipoteza kvantne biologije pretpostavlja da svest može da utiče na koherenciju kvantnih stanja u vodenim strukturama ćelija, čime moduliše ekspresiju gena kroz de Brojli – Bomove efekte.

Ovu hipotezu podržavaju radovi sovjetskih i ruskih naučnika: eksperimenti Anatolija Kaznačeeva u Novosibirsku tokom 1970-ih i 1980-ih godina pokazali su da se informacija o povredi jedne kulture ćelija može preneti drugoj kulturi na daljinu kroz optički kanal, bez fizičkog kontakta, što ukazuje na postojanje nelokalnog informacionog polja u biološkim sistemima.

U 1990-ih godina, Vladimir Poponin i Petar Garjaev u Institutu za biofiziku AN SSSR-a zabeležili su tzv. “fantom DNK”: nakon uklanjanja molekula DNK iz vakuumskе komore, fotonski snop je i dalje održavao uređenu strukturu, kao da je DNK još uvek prisutna. Ovo ukazuje da biomolekuli ostavljaju stabilan trag u fizičkom vakuumu. A ako svest može da utiče na ekspresiju gena, ona može i da zaustavi kaskadu apoptoze u miokardu. Upravo je to, verovatno, i dogodilo 17. novembra – ne čudo, ne milost, već tačan biofizički čin izvršen od strane svesti koja je znala da može da izabere.

Izbor da se ostane – nije čin straha od praznine, niti privrženost životu, niti želja da se nešto dovrši, već čisto znanje: ako odem, neću se vratiti, jer povratak nije funkcija duše, već funkcija namere. A ako namera prestane, svest se ne vraća – ona se rastvara u onome što je uvek bilo. Zato u tom trenutku nisam mislio, nisam se molio, nisam se nadao – jednostavno sam zadržao. A to zadržavanje nije bilo mišićno, emocionalno niti verbalno – bilo je to kvantni čin volje.

A ako volja nije iluzija, kako tvrde deterministi, već stvarna sila sposobna da utiče na materiju, tada mora biti uključena u naučni model svesti.

Svest – nije putnik tela niti njegov pilot – ona je njegov izvor. A telo – jedan od oblika koje ona preuzima. I ona ne treba karmu, sud, raj, pakao – ona jednostavno jest, i u ovom “jest” sadržana je cela punina bića, nedostupna opisu, ali dostupna iskustvu onima koji su jednom izabrali da ne odu.

Sposobnost svesti da se vraća u prošle trenutke sopstvenog života nije metafora, već direktna posledica njene nelokalne prirode, potvrđena eksperimentima kvantne retrokauzalnosti, razvijenim od strane Jakira Aaronova i Džona Kramerа, gde je pokazano da buduće merenje može da utiče na prošlo stanje kvantnog sistema. Ako svest funkcioniše kao kvantni posmatrač, ona nije vezana za linearnu strelicu vremena, već može da deluje u celokupnoj vremenskoj mantiji kao jedinstvenom polju mogućnosti. Upravo to joj omogućava da ne “seća” na prošlost, već da u nju “ulazi” kao u prisustvo.

Ovaj fenomen ne zahteva fizičko vraćanje tela – on se dešava na informacionom nivou, gde prošlost, sadašnjost i budućnost postoje istovremeno, kao što to pretpostavlja blokovski pogled na vreme u Ajnštajnovoj opštoj teoriji relativnosti. Ako vreme nije tok, već struktura, tada svest može da se kreće kroz njega slobodno kao što se oko kreće po stranici knjige. Ona može čak i da izabere ulogu koju će igrati u bilo kom trenutku. Ona stvara ne podređujući se karmi, jer karma podrazumeva kaznu ili nagradu za prošle postupke, već kroz čisto stvaralaštvo, koje podrazumeva slobodu od posledica.

Poglavlje 4:

Bramin san i granice fraktalnih iluzija

Ideja “Braminog sna”, koja potiče iz Čandogja upanišada i Mahabharate, opisuje svemir kao privremeni čin mašte više svesti, koji traje 4,32 milijarde godina, nakon čega sve što postoji ponovo se rastvara u bezlični Brahman. Ova slika vekovima je shvaćana kao mistička metafora, ali direktno iskustvo izlaska iz tela ukazuje na moguću ontološku osnovu: svest koja je preživela četiri potpuna isključenja od fizičkog oblika i peti – delimični izlazak, u kome je sačuvala nameru da zadrži srčani ritam, nije naišla ni na vreme, ni na prostor, ni na sekvencu događaja, ni čak ni na sam čin “stvaranja”. Naišla je na stanje u kojem nema ni subjekta, ni objekta, ni sanjara, ni sna – jedino beskrajno prisustvo, koje ne zahteva formu za svoje postojanje.

Ovo iskustvo nas tera da preispitamo “Bramin san” ne kao poetsku alegoriju, već kao pokušaj drevnih mislilaca da opišu ono što savremena nauka još uvek ne može da formalizuje: svest kao osnovu, a ne proizvod, i svemir kao njen privremeni izraz, a ne objektivnu stvarnost. U tom svetlu, buđenje Brahme – nije apokalipsa, već povratak onome što je uvek bilo, kada sve projekcije nestanu, i ostane samo ono što ostaje.

Potvrdu ove hipoteze neočekivano pruža savremena kozmologija: Rodžer Penrouz, u okviru konformne ciklične kozmologije, pokazao je da je geometrija prostor-vremena u stanju maksimalne entropije (toplotne smrti) matematički ekvivalentna geometriji Velikog praska. Ovo omogućava pretpostavku da se svemiri smenjuju ne nasumično, već kroz preskaliranje informacija. Ako se informacija čuva između eona, tada i nosilac te informacije – svest – takođe postoji, ali ne kao ličnost, već kao polje potencijalnosti sposobno da stvara nove vremenske strukture. Upravo ovo polje, a ne mitološki Brahma, verovatno je opisano u drevnim tekstovima kao “Ono” u kome sve prebiva.

Ipak, čak i ovaj moćan model – i dalje ostaje strukturna konstrukcija uma, jer podrazumeva cikličnost, trajanje, početak i kraj. Dok u direktnom iskustvu praznine nije bilo ni ciklusa, ni trajanja, ni čak ni razlike između “bića” i “nebića” – bilo je samo odsustvo potrebe za bilo kakvom razlikom. Ovo ukazuje na fundamentalnu granicu svih kozmoloških teorija: one opisuju formu, ali ne mogu da obuhvate odsustvo forme. A ako je svest u svom primarnom stanju besformna, tada svaka teorija, uključujući i “Bramin san”, postaje ne istina, već pogodna rešetka kroz koju um pokušava da zadrži ono što je nezadrživo.