Melisandina Želja

Naslov originala na italijanskom: La ragazza dagli arcobaleni proibiti

Italijansko izdanje: Youcanprint

Naslov: Melisandina želja

Autor: Rosette

Na srpski prevela Vojislava Janković

Izdavač : Tecktime

All rights reserved - Rosette © copyright 2015/2017

Mom suprugu Luki Rađiju koji je živi dokaz da nikada ne treba da se predajemo i da treba da imamo strpljenja da sačekamo pravu osobu. I da ciničnih osoba ima mnogo, ali romantičari na kraju, ipak, pobede.

Podigla sam lice nudeći ga blagom vetru. Taj lagani povetarac učinio mi se dobar, skoro prijateljski, znak da se moj život menja i to ovog puta u dobrom smeru.

Desnom rukom sam čvršće stegla ručku kofera i, sa puno pouzdanja, nastavila put.

Moj cilj nije bio daleko, sudeći bar po ohrabrujućim objašnjenjima vozača autobusa i nadala sam se da su bila iskrena, a ne samo optimistična.

Kad sam stigla na vrh brdašca, zastala sam i da bih se izduvala, a i zato što nisam verovala svojim očima.

Skromno kuća? Tako je rekla gospođa Mekmilijan u našem telefonskom razgovoru, iskrenošću tipičnom za ljude koji su navikli da žive u seoskoj sredini. Sigurno se šalila. Nemoguće da je mislila ozbiljno, nije mogla biti toliko naivna da ne zna kakav je svet oko nje.

Kuća se dizala veličanstvena i grandiozna kao neki dvorac u kome žive vile. Ako su izabrali ovo mesto sa željom da se kuća uklopi u gusto i bujno rastinje koje je okružuje, e… pa potpuno su promašili.

Odjednom sam osetila strahopoštovanje, setila sam se oduševljenja sa kojim sam krenula na put iz Londona u Škotsku i iz Edimburga do ovog slikovitog, zabačenog, mirnog sela u Škorsom gorju* . Ova poslovna ponuda kao malj me je lupila po glavi, došla je kao grom iz vedra neba u jednom tmurnom i beznadežnom trenutku. Već sam bila spremna da pređem iz jedne kancelarije u drugu, još bezličniju i goru od prethodne, da radim bilo šta, osuđena da živim od varki. Zatim jedan slučajni oglas i telefonski poziv iz kojih se rodila ideja o iznenadnoj promeni mesta boravka. Došla je naglo, ali sam joj se ja iskreno nadala. Do malopre mi se činilo da je sve to čarobno. Šta se pa promenilo?

Uzdahnula sam i naterala noge da se ponovo pokrenu. Sada moj hod nije bio tako trijumfalan, kao pre nekoliko minuta, već nespretan i neodlučan. Prava Melisanda je isplivala na površinu, jača od velikog kamena kojim sam bezuspešno pokušavala da je potopim.

Ostatak puta sam prešla kolebljivo i sporo i bila sam presrećna što sam sama i što niko nije mogao da nasluti pravi razlog moje neodlučnosti. Moja sramežljivost, zaštitni veo koji se formirao usled mog samačkog života koji se, bez obzira na moje stalne i bezuspešne pokušaje da je se rešim, drsko vratila u prvi plan i podsetio me ko sam.

Kao da to mogu da zaboravim.

Stigla sam do gvozdene ograde, visoke bar tri metra i nedolučnost me je ponovo paralisala. Ugrizla sam se za usnu, razmišljajući o mogućnostima koje imam. Malo ih je, ako ćemo pravo. Da se vratim, nije dolazilo u obzir. Već sam potprošila dosta novca za put, ostalo mi je malo. Ustvari vrlo malo.

A onda i šta me čeka u Londonu? Ništa. Poptuna praznina. Čak ni moja cimerka nije uspevala da mi zapamti ime ili u najboljem slučaju, pogrešno ga je izgovarala.

Tišina oko mene je bila potpuna, zaglušujuća, sasvim ukočena i samo su je prekidali prigušeni otkucaji mog srca.

Spustila sam kofer pored stazice, ne mareći da li će ostati fleke od trave. Uostalom, ništa mi to nije značilo. Bila sam pritisnuta u jedan crno-beli svet, bez ikakve boje. I to stvarno, a ne metaforično.

Podigla sam ruku do desne slepoočnice i lagano je pritisla vrhovima prstiju. Negde sam pročitala da tako može da popusti napetost i, mada sam smatrala da je glupo i prilično beskorisno, poslušno sam vršila taj ritual u koji uopšte nisam verovala, već sam samo ponavljala stečenu naviku. Navike tako prijaju i smiruju. Otkrila sam da mi pomažu da se opustim i ne bih se lišila nijedne. I to bar ne u ovom trenutku.

Odlučno sam krenula u smeru suprotnom od uobičajenog, puštajući da me nosi struja, a sad bih dala sve samo da mogu da se vratim. Zažalila sam za mojom sobom u Londonu, maloj kao brodska kabina, odsutnim osmehom moje sustanarke, bezobrazlucima njenog trbušastog mačka, pa čak i oljuštenim zidovima.

Odjednom, bez najave, jedna moja ruka ščepa kožni kofer, a druga se odvoji od ograde na koju sam se nehotice, naslonila. Nisam znala šta da uradim - da li da se okrenem i vratim ili da pritisnem zvonce - ali to nikad nisam otkrila, zato što su se, baš u tom trenutku, dogodile istovremeno dve stvari.

Podigla sam pogled, jer me je privukao pokret sa druge strane prozora na prvom spratu i videla belu zavesu kako se vraća na svoje mesto. A zatim sam začula ženski glas. Isti onaj koji sam čula pre nekoliko dana preko telefona. Glas Milisent Mekmilijan bio je tako blizu da sam se uplašila.

„Gospođica Bruno! Vi ste, zar ne?“

Brzo sam se okrenula u pravcu iz koga je glas došao, zaboravljajući na prizor na prozoru prvog sprata.

Jedna žena srednjih godina, koščata, mršava i blagog lica, nastavila je da priča, kao navijena. Sludela me je. „Pa narvno da ste Vi! Ko drugi može biti? Nemamo mnogo poseta ovde u Midnajt Rouz Hausu, a i očekivali smo Vas! Jeste li dobro putovali, gospođice? Lako ste našli kuću? Jeste li gladni? Žedni? Pretpostavljam da želite da se odmorite… Odmah ću pozvati Kajlija da odnese prtljag u Vašu sobu… Izabrala sam jednu lepu sobu, jednostavnu, ali slatku, na prvom spratu...“

Pokušala sam, bezuspešno, da odgovorim bar na jedno od njenih pitanja, ali gospođa Mekmilijan nije prestajala da priča.

„Naravno da ćete biti na prvom spratu, kao i gospodin Meklejn… O Bože, njemu ne traba Vaša pomoć. Već ima Kejlija koji mu pomaže… On, u stvari, ovde radi svašta… Čak je i vozač… Čiji, ne zna se, pošto gospodin Meklejn nikada ne izlazi… E, drago mi je što ste ovde! Baš mi je nedostajalo žensko društvo… Ova kuća je po malo mračna. Bar unutra… Ovde, na suncu, izgleda sve prelepo… Zar ne? Jel Vam se sviđa boja? Smela je, znam … Ali sviđa se gospodinu Meklejnu...“

Evo, pomislila sam. Pitanje na koje sam bila srećna što ne moram da odgovorim.

Išla sam za ženom kroz dvorište, zatim kroz veliko predvorje kuće. Ni na trenutak nije prestajala da priča, zvonkim glasom koji podseća na klepetušu. Samo sam nekoliko puta klimnula glavom i bacila par brzih pogleda po prostorima kroz koje smo prolazili.

Kuća je stvarno bila ogromna, zbunjeno sam zaključila. Očekivala sam skromniji nameštaj, spartanski, muški, budući da je moj novi poslodavac bio muškarac i živeo je sam. Očigledno njegovi ukusi nisu uopšte bili minimalistički. Nameštaj je bio raskošan, bogat, starinski. Osamnaesti vek, pomislila sam, iako se ne razumem u antikvitete.

Požurila sam da ne izgubim domaćicu koja je bila brza kao zec.

„Kuća je ogromna“ promrmljala sam, iskoristivši jednu pauzu u njenom dugačkom monologu.

Pogledala me je preko ramena. „Jeste, gospođice Bruno. Ali polovina je zatvorena. Koristimo samo prizemlje i prvi sprat. Prevelika je za jednog čoveka, a i veliki je napor za mene da je održavam. Osim za velika spremanja, kada obično uzmemo neku agenciju za čišćenje, ovde smo samo Kajl i ja. A Kajl, naravno, ima raznih drugih obaveza. I Vi, sada“. Končno se zaustsavila ispred jednih vrata i otvorila ih. Stigla sam je, malo zadihana. Već sam bila umorna i iscrpljena. Pre mene je ušla u sobu i srdačno mi se nasmešila.

„Nadam se da Vam se dopada, gospođice Bruno. Kad smo već kod toga… izgovara se obično Bruno ili je naglašeno na poslednjem slogu?“

„Samo obično Bruno. Moj otac je bio italijanskog porekla“, odgovorila sam, netremice gledajući po sobi.

Gospođa Mekmilijan je nastavila da brblja, prepičavajući razne dogodovštine iz mladosti, o svom kratkom boravku u Italiji, u Firenzi, o peripetijama koje je imala kao studentkinja istorije umetnosti sa strogom lokalnom birokratijom.

Nisam je slušala, jer sam bila previše uzbuđena da bih se pretvarala kako me zanima šta priča. Ta soba, koju je ona opisala kao jednostvanu, bila je tri puta veća od moje londonske rupe! Sumnje, koje sam imala na početku, nestale su. Spustila sam kofer na komodu i zagledala se u veliki krevet sa baldahinom, starinski kao i ostali nameštaj. Pisaći sto, orman, komoda, tepih na drvenom podu, odškrinut prozor. Otišla sam do njega i celog ga otvorila. Uživala sam u predivnom pogledu koji se pružio. U daljini se videlo selo, čije sam obrise nazrela iz autobusa, zaklonjeno na uzvišici, jedan krak reke koji je nestajao na mojoj desnoj strani, skriven iza gustog rastinja, bašta koja se nalazila ispod, lepo negovana i puna cveća.

„Obožavam da radim u bašti“ nastavila je nesmetano domaćica, prilazeći mi .“Naročito volim ruže. Kao što vidite, nabrala sam jedan buket i za Vas“.

Okrenula sam se i tek tada primetila veliku vaznu na komodi sa ogromnim buketom ruža. U tren oka sam prešla razdaljinu koja me je delila od cveća i zabila nos među krupne latice. Miris me, za čas, opi, udari me u glavu i uhvati me laka nesvestica.

Prvi put, u mojih dvadeset dve godine, osetila sam se kao kod kuće. Kao da sam konačno uplovila u sigurnu i udobnu luku.

„Jel volite bele ruže, gospođice? Možda više volite narandžaste ili roze? Ili možda žute...“

Vratila sam se na zemlju, jer me je povuklo ovo lukavo pitanje, mada ga je ova ljubazna žena izgovorila na nevin i bezazlen način.

„Volim sve. Ne postoje neke koje više volim od drugih“ promrmljala sam žmureći.

„Kladim se da volite crvene. Sve žene vole crvene. Ali su mi se činile neprikladne… Hoću da kažem… Poklanjanju se onima koje volite… Jeste li vereni, gospiđice Bruno?“

„Nisam“. Moj glas je bio malo jači od uzdaha, umoran, a i zato što nikad nisam dala drugačiji odgovor.

„Baš sam glupa. Naravno da niste. Da jeste, ne biste bili ovde, u ovom zabačenom mestu, daleko od svoje ljubavi. Sumnjam da ćete ovde nekoga sresti...“

Ponovo sam otvorila oči. „Ne tražim verenika“.

Njeno lice se razvedri. „Onda se nećete razočarati. Ovde je skoro nemoguće nekoga sresti. Svi već imaju nekoga. Vere se bukvalno dok su u pelenama, ili malo kasnije, u vrtiću… Znate kako je u malim seoskim sredinama. Zatvorene su za sve što je novo i drugačije“.

A ja sam bila drugačija. Nepopravljivo drugačija.

„Kao što sam Vam rekla, to mi neće biti problem“ rekla sam odlučno.

„Vaša kosa ima divnu crvenu boju, gospođie Bruno. Sigurno Vam svi zavide. Kao da ste Škotlanđanka, a niste“.

Prošla sam nehotice rukom kroz kosu i usiljeno se nasmešila. Nisam odgovorila, jer sam već navikla na takve komentare. Ona je nastavila da brblja, a ja sam odlutala, glave pune otrovnih uspomena koja su sporo izčezavale, sporo bledele, brzo se vraćale.

Da se ne bih dalje povređivala oštrim strelicma sećanja, prekinula sam prepričavanje još jedne dogodovštine.

„Kako će mi biti radno vreme?“

Žena klimnu glavom u znak odobravanja, otkrivajući da sam posvećena poslu. „Od devet ujutru do pet po podne, gospođice. Naravno imaćete pauzu za račak. Kad smo već kod toga, da Vam kažem da gospodin Meklejn voli da jede u sobi, potpuno sam. Plašim se da Vam baš i neće biti neko društvo“. Napravila je ružnu grimasu, ali pokuša da se izvini rečima. „On je jadan ogorčen čovek. Znate… zbog nesreće… Kao lav u kavezu, verujte mi… kad riče, dođe Vam da sve ostavite i odete… Tako su uradile druge sekretarice pre Vas...“ Njene oči su bile kao lupa. „Čini mi se da ste uravnoteženija i praktičnija… Nadam se da ćete duže izdržati, nadam se od sveg srca...“

„Bez obzira na moj blag i nežan izgled, imam bezgranično strpljenje, gospođo Mekmilijan. Garantujem Vam da ću se potruditi da uspešno izvršavam svoje obaveze“, obećala sam svim optimizom koji sam mogla da prikupim. Žena mi uputi široki osmeh, očigledno sam je osvojila zvaničnošću moje izjave. Nadala sam se da nisam prenaglila sa obećanjima.

Žena se uputi ka vratima, još uvek se osmehujući. „Gospodin Meklejn Vas čeka za sat vremena u svojoj radnoj sobi, gospođice Bruno. Nemojte se stavljti u podređen položaj. Oduprite se, to je jedini način da vas ne slomije čim bude imao priliku“.

Prenula sam se, mada sam i dalje bila uzbuđena. „Zar voli da ponižava osoblje?“

Ona se uozbilji. „Težak je, ali pravičan. Recimo da ne voli plašljive zečeve i sve čini da ih pojede u jednom zalogaju. Problem je što se mnogi tigrovi, u njegovom prisustvu, pretvore u zečeve...“ Pozdravi me osmehujući se i napusti sobu, ne primetivši uragan koji je nastao u mojoj glavi od njenih poslednjih rečenica.

Vratila sam se na prozor. Povetarac je nestao, a njegovo mesto je zauzela neobična vrućina, koja je više odgovarala klimi u unutrašnjosti nego ovde.

Jedva sam odagnala i oslobodila se loših misli. Ponovo mi je glava bila prazna, slobodna, sveža, bezbrižna.

Pogubnom iskrenošću onoga koji dobro poznaje samog sebe, znala sam da je taj mir bio relativan, nestalan kao trag na pesku, spreman da ga obriše oseka koja se povlači.

Srdačnost gospođe Mekmilijan nije smela da me prevari.

Ona je bila obično osoblje, kao i ja. Bila je ljubazna prema meni, kad bolje razmislim, mnogo više nego ja prema njoj i sponatno mi je ponudila savezništvo, ali nisam smela da zaboravim da je moj posladavac bio neko drugi. Moj boravak u ovoj kući, tako prijatnoj i potpuno drugačijoj od svih u kojima sam nekada bila, zavisio je samo od njega. Ili, jos važnije, od utiska koji ću da ostavim. Ja. Samo ja.

Pošto sam o njemu znala vrlo malo nisam mogla da se opustim. Sam, osuđen na zatočeništvo gore od smrti, usamljeni pisac lošeg karaktera čiji se život zaustavio na polovini … Po skrivenim nagoveštajima mog vodiča, radilo se o čoveku koji je uživao da ponižava osoblje, možda je voleo da istresa svoju želju za osvetom na drugima, jer nije mogao da je istresa na svog jedinog neprijatelja: sudbinu. Slepa, s povezom preko očiju, ravnodušna prema bolu koji nanosi i levo i desno, u izvesnom smislu demokratična.

Duboko sam uzdahnula. Ako je moj boravak u ovoj kući trebalo da bude kratak, onda nije imalo potrebe da se raspakujem. Nije mi se traćilo vreme.

Šetala sam po sobi, u neverici. Zastala sam pred ogledalom koje je visilo iznad komode i zagledala se tužno u moje lice. Kosa mi je bila crvena, naravno. Znala sam to, jer su mi tako drugi govorili, mada ja nisam mogla da odredim boju. Živela sam crno-beli život, zatočena kao i gospodin Meklejn. Nisam bila u kolicima, ali na svoj način nekompletna. Prešla sam prstom preko jedne srebrne četke koja je ležala na komodi zajedno se drugim predmetima za ulepšavanje, prelepi predmet, vredan, koji su mi velikodušno dali da koristim.

Pogled mi je skliznuo na veliki zidni sat i podsetio me, skoro zlobno, na sastanak sa gazdom.

Nisam smela da zakasnim.

Nikako na naš prvi sastanak.

Možda i poslednji, ako se ne… Kako je rekla gospođa Mekmilijan? A, da. Da se oduprem. Lako je reći, ali moj karakter je bio potpuno suprotan. Moja omiljena reč, ona koju sam najčešće koristila, bila je izvinite i menjala sam je, prema okolnostima, u izvinjavam se ili izvinite me. Još malo pa ću tražiti izvinjenje što postojim. Ispravila sam se u iznenadnom naletu ponosa. Daću sve od sebe. Imam pravo i želju da budem u ovoj kući, u ovoj sobi, u ovom delu sveta.

Na odmorištu, pre stepenica, ramena počeše da mi se povijaju, misli da urlaju, srce da galopira. Moj mir je trajao… koliko? Minut?

Skoro rekord.

Glava druga

Kad sam stigla do predvorja shvatila sam da ne znam gde treba da idem. Gde je radna soba? Kako mogu da je nađem, kad jedva da sam uspela i dovde da dođem? Pre nego što sam se zaglibila u blato razočarenja, na sigurno me je povuklo iznenadno proviđenje gospođe Mekmilijan i njen široki osmeh na ispijenom licu.

„Gospođice Bruno, baš sam krenula da Vas pozovem...“ Bacila je brzi pogled prema satu na zidu. „Kakva tačnost! Vi ste zaista retka zverka! Jeste li sigurni da ste poreklom Italijanka, a ne Švajcarkinja?“ Sama se nasmejala ovoj izjavi.

Ljubazno sam se nasmešila i uhvatila korak sa njom dok smo se pele uz stepenice. Prošle smo pored vrata moje sobe i uputile se, kako mi se činilo, prema kraju hodnika, ka jednim teškim vratima.

Neprekidajući svoj zvonki govor zakucala je blago na vrata, tri puta, i odškrinula ih.

Ostala sam iza njenih leđa, noge su mi klecale, a ona je provirila u sobu.

„Gospodine Meklejn… stigla je gospođica Bruno“.

„Konačno. Kasni.“ Glas mi se učinio grub, nekulturan.

Domaćica se grohotom nasmeja, naviknuta na gazdinu zlovolju.

„Samo jedan minut, gospodine. Ne zaboravite da je ona ovde nova. Kasni zbog mene jer...“

„Pustite je da uđe, Milisent“. Prekinuo je neprijatno, skoro ljutito, a ja skočih na mesto te žene, koja se, mirno, okrete i pogleda me.

„Gospodin Meklejn Vas očekuje, gospođice Bruno. Izvolite, uđite“.

Malo se povukla unazad i dala mi znak da uđem. Uputila sam joj poslednji, uznemiren pogled. Ona mi, da bi me ohrabrila, šapnu. „Srećno.“

Ali, to je imalo suprotan efekat. Moj mozak postade glatka masa koja nije mogla logično da razmišljanja i shvati vreme i prostor.

Stidljivo sam krenula prema sredini sobe. Pre nego što sam videla bilo šta, začula sam muški glas koji je otpuštao nekoga.

„Možeš da ideš Kajl. Videćemo se sutra. Budi tačan, molim te. Neću ti više tolerisati kašnjenje“.

Na nekoliko koraka od mene, stajao je jedan visok i krupan čovek. Pogledao me je i klimnu glavom u znak pozdrava, a u njegovom pogledu, dok je prolazio, videh trunku nemog poštovanja.

„Dobro veče“.

„Dobro veče“ uzvratila sam, gledajući ga duže nego što sam morala ne bi li odložila trenutak u kome ću postati smešna, razočarati očekivanja gospođe Mekmilijan i moje glupe nade.

Vrata iza mene se pritvoriše i ja se setih šta lepo vaspitanje nalaže.

„Dobro veče gospodine Meklejn. Ja sam Melisanda Bruno, dolazim iz Londona i...“

„Poštedite me nabrajanja vaših kvaliteta, gospođice Bruno. Skromnih, u svakom slučaju“. Sada je zvučao kao da je nezainteresovan.

Podigla sam oči, konačno spremena da se sretnem sa mojim sagovornikom. I kad se to desilo, zahvalila sam Bogu što sam ga pre toga pozdravila. Zato što bih sada imala ozbiljnih problema da se setim čak i svog imena.

Sedeo je za pisaćim stolom, u kolicima, jedna ruka mu je visila na ivici, jedva dodirijući drvo, drugom se dosadno igrao hemijskom olovkom. Njegove tamne oči su me zagonetno posmatrale. Još jednom, ko zna po koji put, zažalila sam što ne mogu da razlikujem boje. Rado bih dala godinu dana života da sam mogla da razaznam boje njegovog lica i njegove kose. Ali takva radost mi je bila uskraćena. Bezpovratno. U trenutku sam pomislila da je možda tako bolje:

lice mu je bilo neprirodno bledo, crne oči zaklanjale su dugačke trepavice, crna kosa bila je talasasta i gusta.

„Da niste možda nemi? Ili gluvi?“

Strovalila sam se na zemlju, padajući sa vrtoglavih visina. Skoro mi se učinilo da čujem udarac ruku i nogu o pod. Snažan i zlokoban prasak, prećen strašnom i rušilačkom škripom.

„Izvinite, nešto sam se zamislila“, proprmljala sam i, u istom trenutku, pocrvenela.

Posmatrao me je, čini mi se, preterano pažljivo. Izledalo je kao da pokušava da zapamti svaki deo mog lica, zaustavljajući se na vratu. Još sam više pocrvenela. Po prvi put sam žarko poželela da moja urođena mana pređe i na nekog drugog. Bilo bi mi lakše da gospodin Meklejn, aritokratske i uzvišene lepote, nije mogao da primeti crvenilo koje je snažno priticalo na svaki santimetar moje kože.

Klatila sam se i bilo mi je neprijatno zbog ovog drskog ispitivanja očima. On je nastavio svoju analizu, prelazeći na moju kosu.

„Treba da ofarbate kosu. Ili će neko pomisliti da je vatra. Ne bih voleo da završite pod penom aparata za gašenje požara“. Zagonetni zraz lica mu se malo promeni i šaljiva iskra zasija mu u očima.

„Nisam ja izabrala ovu boju“, rekoh, svom dostojanstvenošću koju sam mogla da prikupim. „Već Bog“.

Podigao je jednu obrvu. „Jeste li pobožni, gospođice Bruno?“

„A Vi, gospodine?“

Spustio je olovku na sto, gledajući u mene. „Ne postoje dokazi da Bog postoji“.

„Ali ni da ne postoji“ odgovorila sam tako izazivački da sam se i sama iznenadila agresivnošću mojih reči.

Njegove usne se iskriviše u sarkastičan osmeh, pa mi pokaza udobnu foteljicu.

„Sedite“. Bilo je to više naređenje nego molba. Odmah sam poslušala.

„Niste odgovorili na moje pitanje, gospođice Bruno. Jeste li pobožni?“

„Vernik sam, gospodine Meklejn“, potrvrdila sam tiho. „Ali retko idem u crkvu. Ustvari, ne idem uopšte“

„Škoti su jedan od retkih anglosaksonskih naroda koji revnosno i požrtvovano održavaju katoličke običaje“. Njegova ironija je bila potpuno jasna. „Ja sam izuzetak koji potvrđuje pravilo… Jel se tako kaže? Recimo da verujem samo samom sebi i onome što mogu da dodirnem“.

Blago se prislonio na naslon kolica, lupkajući vrhovima prstiju po ručkama. Ipak nisam pomislila, ni u hiljaditom delu sekunde, da je ranjiv i slab. Izgledao je kao da je svašta preživeo i da mu ne bi smetalo da ta iskustva doživi ponovo, ako bude trebalo. Ili jednostavno, ako bude hteo. Jedva sam odvojila oči od njegovog lica: sjajno, skoro bisereno, blistavo i svetlo, drugačije od svih koje sam do sada viđala. Dok sam gledala njegove oči i slušala njegov hipnotički glas osetila sam da sam iscrpljena. On je bio poskok zavodnik zbog koga bi svaka žena koju izabere, pala na njegovu tajnu privlačnost, njegovo savršeno lice i zagonetni osmeh.

„Dakle, Vi ste moja nova sekretarica, gospođice Bruno“.

„Ako potvrdite da sam primljena, gospodine Meklejn“ precizirala sam, podignuvši pogled.

On se zagonetno nasmeja. „Zašto ne bih? Zato što ne idete svake nedelje u crkvu? Smatrate me vrlo površnim, ako mislite da bih odmah hteo da Vas pošaljem kući… ili da Vas zadržim na osnovu ovih nekolikko rečenica“.

„Ni ja Vas ne poznajem dovoljno, pa ne bih da dam jedno ni malo laskavo mišljenje o Vama“ rekla sam osmehujući se. „Ali znam da uspešan poslovni odnos nastaje na osnovu trenutne simpatije, prvog pozitivnog utiska“.

Njegov smeh je bio tako neočekivan da sam zadrhtala. Brzo se stvorio i još brže nestao. Pogledao me je ledenim pogledom. „Jel stvarno mislite da je lako naći osoblje koje je spremno da se preseli u ovo selo koje su i Bog i svet zaboravili, daleko od svake prilike za zabavu, tržnog centra ili diskoteke? Vi ste bili jedina koja se javila na oglas, gospođice Bruno“.

Pogled mu je bio leden, ali sam osetila da se, u dubini duše, zabavlja. Na glatkoj površini crnog leda ukaza se uski procep dobrog raspoloženja, koji mi je zagrejao dušu.

„Onda ne moram da brinem za konkurenciju“, rekla sam i nervozno skrstila ruke u krilu.

On me je posmatrao, još uvek onom iritantnom radoznalošću kojom se gleda neka retka životinja.

Progutala sam pljuvačku, pokazujući lažnu spontanost i opasnu nesigurnost. Za momenat, toliko kratak da samo složim misli, rekoh sama sebi da treba da pobegnem iz ove kuće, iz ove sobe prepune knjiga, od ovog nezgodnog i prelepog čoveka. Osećala sam se kao nezaštićeno mače na nekoliko centimetara od čeljusti lava. Okrutni predator, nemoćan plen. Ali ubrzo taj osećej nestade i pomislih da sam glupača. Ispred mene je bio čovek dominantne ličnosti, nadmen i ohol, ali godinama vezan za invalidska kolica. Ja sam bila plen na koji je došao red, jedna stidljiva devojka, plašljiva i kruta. Zašto da ga ne pustim da se igra? Ako ga zabavlja to što se šali sa mnom, zašto mu uskratiti jedinstvenu priliku za zabavom, provodom. Bilo je skoro velikodušno sa moje strane, u nekom smislu.