Misli iz zemlje i druge priče

Radovan Trajković

MISLI IZ ZEMLJE

I DRUGE PRIČE

Beograd

2025

MISLI IZ ZEMLJE

Njegovo ime je bilo Nikolaj, ali su ga zvali skraćeno i jednostavnije Kolja, što se uklapalo u opštepoznati ruski jezički manir skraćivanja svih postojećih imena u cilju jezičke ekonomije, kojoj se niko nije mogao odupreti, jer je bitno sa što manje sredstava predati što veću količinu informacije. On se nije ničim izdvajao među tolikim hiljadama drugih Nikolaja u Rusiji, ime kao ime, čisto rusko, pozajmljeno iz grčkog Νῑκόλαος (νῑκάω – «pobeđivati» i λᾱός – «narod»), što znači „koji pobeđuje narod“. Nije čudo što je ovo ime postalo toliko rasprostranjeno posle pojave svetitelja Nikolaja Čudotvorca, zaštitnika putnika, koga poštuju kako pravoslavni, tako i katolici, jer je on proglašen svecem još pre podele hrišćanske crkve na ove dve velike sekte, najčešće jedna prema drugoj neprijateljski raspoložene.

Kolja je odrastao u dečijem domu, tako da svoje roditelje nije nikada čuo ni video, bar ne u svom svesnom delu života, istina o njegovim precima se čuvala u tajnoj prostoriji iza direktorovih leđa, maskiranoj ogromnim drvenim ormarom sa delima klasika marksizma i lenjinizma. Iza tog ormara se nalazila metalna vrata sa tri brave, koja su vodila u maloj prostoriji od dva kvadrata, na ta dva kvadrata je decenijama stajao tajni već zarđali sef sa četiri metalne brave. Čak ni saradnici dečijeg doma ni vaspitači nisu imali predstave gde se čuva rodoslov sirote dečice bez roditelja, da ne bi došlo do kakve zloupotrebe, zbog čega bi neko mogao da završi u zatvoru. Prilikom izbora novog direktora doma ova tajna se predavala strogo poverljivo, bez ikakvog zapisnika i traga o tome, a usmena informacija je tajno saopštavana regionalnom ministru socijalne zaštite.

Nedavno je proslavio sedmi rođendan zajedno sa svojim drugovima i drugaricama iz doma i spremao se u septembru da pođe u prvi razred u školu koja se nalazila pored doma na kraju ogromnog grada. Kolja i njegovi drugovi su mnogo puta čuli da žive u veoma velikom gradu, ali oni nisu mogli u svojim dečijim glavicama da zamisle koliko je ovaj grad veliki. Zamišljali su da je grad svuda oko njih, na čitavoj zemljinoj kugli, to jest do beskraja. Tačnije, oni su znali šta je to grad, ali nisu mogli da zamisle šta je to selo i kako to da između sela i grada nema nikakvih zgrada. Zamišljali su da je taj prostor ispulnjen šumama i livadama po kojima se slobodno kreću opasne šumske životinje. Kolja se sasvim navikao na takve hiljadu puta ponovljene zapovedne reči, od kojih mu se povraćalo:

– Kolja, ustaj, dosta spavanja, oblači se, umij se, idemo u šetnju, brzo na doručak, Kolja, ne galami, slušaj pažljivo…

Postepeno, kako su se godine dodavale jedna po jedna, kako su se rođendani gomilali u njegovom životu, ove zapovesti su polako dobijale drugu blažu intonacionu nijansu, ali su reči postajale mnogo ozbiljnije, bilo je potrebno sve više uključiti svoj mozak i razmišljati, crpsti odnekud sasvim nove misli i osmisliti nove zapovedne reči tipa:

– Volimo svoju domovinu, poštujmo njene narode, čuvajmo hleb, gradimo bratstvo i jednistvo, borimo se za mir na zemlji…

Veoma često, ostavši sam u sobi, dok su njegovi drugovi bezbrižno trčkarali po dvorištu preko leta, ili se igrali u fiskulturnoj sali preko zime, Kolja bi se popeo na drvenu zelenu stolicu sa mekim postoljem, koja je uvek stajala ispod prozora, kleknuo kolenima na nju, laktovima se oslonio na potprozorsku dasku, svoju dečiju nežnu bradu spustio u dlanove i počeo svoja sve ozbiljnija ramišljanja o svemu i svačemu. Na pitanja drugova ili vaspitača zašto je toliko zamišljen i zašto stalno gleda kroz prozor, Kolja bi mrzovoljno odgovarao, znajući da ga niko neće razumeti:

– Moje misli dolaze iz zemlje, ja ne mogu da razmišljam ako ne gledam u zemlju. U sobi ja ne razmišljam jer tu nema zemlje, ni na prozoru ne primam sve misli zbog stakla, ali to je bolje nego kad gledam u zid. Najbolje razmišljam kad sam napolju bosonog na zemlji…

Kolja bi još dugo govorio, gledajući kroz prozor, ali bi uskoro zaćutao kad se setio da će mu se svi smejati, i onako je već nosio nekoloiko nadimaka: Filozof, Mislilac, Zemljin prijatelj i druga. U početku se ljutio zbog tih nadimaka, ali kad je pogledao u zemlju i od nje dobio saglasnost, pomirio se da ih nosi dostojno, jer ona odražavaju suštinu njegove prirode. U sobi sa drugovima on nije nikoga pitao ni o čemu, a na njihova pitanja je odgovarao kratko i kategorično „Da“ ili „Ne“, polovičnih odgovora nije bilo, to je ostavljao za trenutke kad je klečao na stolici ispod prozora, crpeći misaonu energiju iz komada zemlje koji se video kroz prljavo prozorsko staklo. Sa unutrašnje strane on je uvek držao staklo u čistom stanju, ali spolja nije mogao da učini ništa, donji delovi prozoa se nisu otvarali iz bezbednosnih razloga za decu, a sa spoljašnje strane to je pogotovu bilo nemoguće jer se njihova soba nalazila na drugom spratu. Gornji delovi prozora su bili previsoko za njegov uzrast. Stoga je on ponavljao kako su njegove misli pomućene zbog prljavog stakla dok bi klečao na stolici. Drugovi su mu se i zbog toga smejali, ali on je odgovarao sav važan:

– Žalim vas što ništa ne razumete i što ne umete da čitate po zemlji, na njoj je sve ispisano krupnim slovima.

– Ali ti ne umeš da čitaš! – govorio mu je Saša, njegov drug iz iste sobe.

– Meni nije potrebno znanje slova ni čitanje, ja sam nešto naročito, drugačije od vas, meni zemlja šapuće reči koje ja vama govorim naglas.

– Ispada da si ti neka antena, zvučnik ili nešto slično tome.

– Ja čujem šapat zemlje, ona mi je rekla da hodam bos po njoj i da primam njene misli.

Nakon toga drugovi bi počeli glasno da mu se smeju, a on bi tužno uronio u svoje misli, čiji intenzitet je zavisio od mesta na kome se nalazio.

„Ko su moji roditelji od kojih sam nastao i gde su oni sad?“ – pitao je svoj neiscrpan izvor misli – zemlju što se crnela s one strane prljavog prozora, obasjanu ranim prolećnim suncem.

„Oni su živi“ – čuo je Kolja tihe reči iz daljine, još više naćulivši uši prema vidnom parčetu zemlje – „Tvoj otac Maksim sad ne može da te traži, on je sprečen jer se nalazi u zatvoru, a majka Marina se tebe odrekla odmah nakon tvog rođenja, pa te ostavila u porodilištu, pobegavši kod svog drugog muža“.

„Ko je mene odgajio posle rođenja, jer to je najteži period?“ – nastavljao je Kolja razgovor sa svojom drugaricom braon boje.

„O tebi su brinule dobre tete i čike, oni su tvoji novi roditelji, njima treba da budeš zahvalan i odan doživotno, jer pored svoje rođene dece koje imaju kod kuće, oni isto tako brinu i o nesrećnoj deci koja su ostala bez roditelja“ – čuo je Kolja šapat zemlje.

– Kolja, siđi sa te stolice, nažuljaćeš kolena, – povikao je njegov drugi cimer Sergej i odgurnuo ga od prozora.

Koljin nečujni razgovor sa dragom drugaricom prekinut je veoma drsko, ali on se nije mnogo brinuo zbog toga, znao je da će razgovor kad tad biti nastavljen, jer sve može nestati i otići u nepovrat, samo ne naša draga zemlja po kojoj hodamo.

Sve što je čuo u nečujnom razgovoru sa zemljom Kolja je čuvao u tajnosti, nikome nije govorio o tome, čak ni svojim najboljim sobnim drugovima Saši i Sergeju, jer se bojao da će oni to izbrbljati vaspitačima. I onaku su mu se podsmevali zbog njegovih misli, zagledanosti u zemlju, još mu i to treba da mu vaspitači postavljaju neugodna pitanja. Željno je očekivao vreme kada će moći da izađe napolje, sedne na klupu iza zgrade doma i tajno skine obuću makar sa jedne noge da bi mogao da prisloni svoje stopalo na zemlju.

Sutradan pre podne vaspitačica je izvela napolje svoju grupu u kojoj je bio i Kolja, čemu se on posebno obradovao. Ostala deca su gunđala, nije im se svidelo beskrajno hodanje po dvorištu u čijem uglu su još bile neistopljene grude leda, ostale od jakih zimskih mrazeva kada je sve bilo prekriveno belom koprenom, kada Kolja nije imao mogućnosti da gleda u zemlju i misli „punom parom“. Sada je sve postajalo sasvim drugačije, čemu se on posebno radovao, jer je mogao da crpe svoje misli iz svog neiscrpnog izvora, o kome se drugi nisu ni dosećali. Kolja se pretvarao da izvršava komande vaspitačice, trudio se da niko ne primeti da on misaono ne komunicira sa drugovima i vaspitačicom, već sa svojom drugaricom zemljom. „Moja drugarica“ – tako se on u mislima obraćao zemlji po kojoj hoda, – „Ona jedina zna sve. Ljudi su jedan njen delić i oni znaju samo taj mali deo istine, a istina je mnogo veća i sasvim drugačija“.

„Kako izgleda moj tata?“ – pitao je dalje Kolja.

„On je poput tebe, ima plave oči i svetlu talasastu kosu“.

„A moja mama?“

„Ona ima smeđu kosu i oči, takođe je veoma lepa“.

– Kolja, ne zaostaj za drugovima! – čuo je reči vaspitačice, – Nemoj biti samo fizički prisutan, nego slušaj i gledaj šta se dešava oko tebe.

– On ne može drugačije, mora tako, on razgovara sa zemljom! – dobaci Saša, ne mogavši da čuva tajnu koju mu je poverio Kolja.

– Kakvu glupost ti govoriš? – pitala je vaspitačica.

– Da, on ponekad ne zna šta govori! – iskoristio je Kolja priliku da prekine razgovor i nastavi: – Marija Ivanovna, kada će ovaj led sasvim otići iz našeg dvorišta?

– Uskoro će se istopiti, na njegovo mesto će doći zelena trava – odgovori vaspitačica.

– Kad ćemo moći bosonogi da šetamo po dvorištu, je li tačno da je to korisno za naše noge? – nastavio je dalje Kolja.

– To je korisno, ali nije baš mnogo zdravo zbog toga što je gradska zemlja zagađena, stoga se u gradu ne preporučuje hodanje bosih nogu.

„Znači moraću tajno da izujem jednu nogu“ – pomisli u sebi Kolja, odmah pristupivši pravljenju tajnog plana kontakta sa zemljom.

Jednog lepog aprilskog popodneva vaspitačica je pustila decu da se slobodno igraju na teritoriji zaključanog dvorišta, fizički izolovanog od spoljnjeg sveta, od šetača na ulici. Neki su odmah doneli loptu, podelili se u dve ekipe i počeli da trče za njom, glasno galameći i komentarišući svaki udarac lopte, kako to obično biva ne samo sa decom, već i sa odraslim fudbalerima. Kolja je voleo da trči i da se igra sa decom, ali nakon prošlogodišnjeg tajnog uspostavljanja veze sa zemljom, sve se naglo promenio, ništa ga nije interesovalo oko sebe, ni drugovi, ni vaspitači, shvatao je da on više ne pripada tom veoma skučenom i ograničenom svetu i da treba grabiti svaku mogućnost da što više sazna o svetu u kome živi od svoje prijateljice zemlje. Nije bilo lako otrgnuti se od jednog, realnog sveta, i predati se drugom imaginarnom, samo njemu poznatom i nikome više, i on se osećao kao između dve vatre, tačnije između vatre i vode, pri čemu ga je vatra više privlačila od vode. Trebalo je preživeti između ove dve stihije, krajnje neprijateljski raspoložene jedna prema drugoj.

„Da li mogu da uzmem komad zemlje u kesici, ponesem ga sa sobom u džepu i da pričam sa tobom, držeći jednom rukom taj tvoj komadić u džepu?“ – pitao je Kolja svoju drugaricu, hodajući po njoj.

„Ne, to nije dovoljno, to je samo jedan zanemarljivi deo istine, od njega nećeš imati nikakvu korist, pre bi se moglo reći da će to biti šteta i neistina. Nemoj to da radiš nipošto, trudi se da hodaš po meni, najbolje bosonog, jer tada ćeš primati istinu, čistu kao kristal“, – nastavljala je zemlja svoj šapat pored Koljinog uha.

„Kako da naučim brzo da čitam i pišem?“ – pitao je Kolja, izgarajući od nestrpljenja.

„U školi ćeš se namučiti, tamo nemaju pojma kako se deca brzo uče da postanu pismena. Preko leta gad otopli ponesi svoj ranac sa knjigama, spusti ga na travu i prilegni malo, ostalo ću ja sve uraditi sama. Ne obraćaj pažnju na drugove i drugarice, na vaspitače i vaspitačice, oni moraju da pređu teži put, a ti si odabran da ideš prekim i laganijim putem. I nemoj se ljutiti na njih niti im bilo šta govoriti, oni nisu krivi jer ničega nisu ni svesni, niti će ikada biti“.

„Hvala ti, najdraža moja“ – govorio je Kolja, ne pokrećući usne, znajući da ga čuje ona kojoj su te reči upućene.

Kolja je goreo od nestrpljenja čekajući kad će doći topli dani, bezbroj puta u toku dana bi pogledao kroz mutni prozor, očekujući svetle sunčeve zrake. Napokon, početkom maja stiglo je dugo očekivano toplo vreme, ulica puna šetača, a njihovo zaključano dvorište puno razdragane dečice. On nije oklevao, brzo se opremio, prebacio preko leđa svoj šareni rančić sa knjigama i žurno istrčao napolje. Vesela deca skoro ga nisu ni primećivala, samo bi ga poneko dete pozdravilo, na šta bi on klimnuo glavom i nastavio put prema travi između igrališta i ograde. Došavši do sredine trave, spustio je svoj rančić sa knjigama na travu i prilegao pored njega, spustivši glavu na tvrde knjige.

Dalje se ničega ne seća, ni koliko je dugo ležao, ni šta je sanjao, kao da je neko makazicama isekao jedan nepoznati delić njegovog života. Probudila ga je graja dece i nečiji udarac u njegovu desnu nogu. Bio je to njegov drug Saša, koji ga je primetio uspavanog na zelenoj travi i rekao:

– Kolja, šta je s tobom, ustani da se ne prehladiš!

– Ah, Saša, zar sam ja zaspao, kako se to desilo? – pitao je Kolja trljajući svoje plave oči i vadeći knjigu iz ranca, – hoćeš da ti pročitam nešto?

– Ali ti ne umeš da čitaš, kao ni ja! – čudio se Saša.

– Umem, slušaj! – povika Kolja, nasumice otvori prvu knjigu koju je dohvatio iz ranca i poče da čita:

„Sergej Mihalkov

A šta je kod vas?

Neko je na klupi sedeo,

Neko na ulicu gledao,

Tolja je pevao,

Boris ćutao,

Nikolaj klatio nogom.

Bilo je to pred veče

Nije bilo šta da se radi.

Grač se spustio na ogradu,

Mačak se popeo na tavan.

Tad Borja reče deci

Jednostavno tako:

– Ja imam u džepu ekser!

– A vi?

– Mi imamo danas gosta!

– A vi?“

– Stani, stani! – povika Saša, – Ti tu pesmu znaš napamet jer si je mnogo puta čuo od vaspitačice, daj da ti ja nađem šta da pročitaš! – istrgnu knjigu iz Koljinih ruku i poče da traži teži tekst, – evo čitaj odavde!

– Dobro! – reče Kolja i odmah sasvim ozbiljno prionu na čitanje:

„Ivan Carević i sivi vuk

U nekom carstvu, u nekoj državi živeo car koji se zvao Vislav Andronović. On je imao tri sina Carevića: prvi – Dmitrij Carević. Drugi – Vasilij Carević, a treći – Ivan Carević. Taj car Vislav Andronović je imao tako bogat vrt, kakvih nije bilo ni u jednoj državi; u tom vrtu je raslo veoma divno drveće sa plodovima i bez plodova, ali car je imao jednu omiljenu jabuku na kojoj su rasle zlatne jabuke…“

– Kolja, moj dragi druže, kako si to naučio da čitač tako odjednom, šta se to desilo? – nastavi svoja pitanja začuđeni Saša.

– Ne znam, ja sam samo zaspao na knjigama i za to vreme sve što je bilo u njigama, prešlo je u moju glavu! – odgovorni Kolja tihim skromnim glasom, ne želeći dalje da otkriva svoju tajnu, znajući da će se ona odmah proneti među ostalom decom i vaspitačicom.

– A šta piše na visokoj zgradi preko puta ulice? – pitao je dalje Saša, ne verujući svojim očima i ušima.

– Narod i partija su je-din-stve-ni! – nastavi dalje Kolja čkiljeći očima prema udaljenim crvenim slovima na ravnom krovu ogromnog solitera.

– E, pročitaj šta piše ovde! – reče Sača i izvadi iz svog džepa crveni omotač čokolade.

– Aljonka – mlečna čokolada, 100 grama, fabrika „Crveni oktobar“ – pročita Kolja začas ko iz topa.

– Da! – reče Saša i poče da korača užurbano oko njega, mašući rukama. Za njega više nije bilo sumnje, Kolja je na čaroban način počeo da čita kao odrasli, a njemu predstoje od septembra dugi dani mučenja pred učiteljicom. – Ali tebi će biti dosadno u razredu, kako ćeš izdržati sedenje sa nama neznalicama?

– Ništa strašno, ja ću vama pomagati i biću srećan zbog toga! – reče dobrodušno Kolja.

Pored obećanja da će ćutati, Saša nije održao reč, ispričao je svima o svom susretu sa Koljom na livadici između igrališta i ograde. Uveče su se sva deca okupila u Koljinoj i Sašinoj sobi i počela da navaljuju da im nešto pročita. Kolja nije odbijao, čitao je bez zapinjanja sve što su mu pružili, razne dečije knjižice sa police iz hodnika, dečije časopise, prosto komade novina koje su se zatekle pored njih. Nakon što su se uverili da je Kolja stvarno iznenada počeo da čita, svi su nemo zaćutali, praveći u svojim dečijim glavicama najneverovatnije kombinacije i mogućnosti. Tišinu je prekinula devojčica Olja iz ženskog odeljenja sa petog sprata:

– Ali ti ne umeš da pišeš, lako je čitati, probaj nešto da napišeš! – izgovorila je ponosno filozofski se ispravivši, kao da je otkrila novu planetu.

– Umem! – skromno izusti Kolja.

Začas se pored njega sjatiše sveske i olovke, nudeći mu da napiše nešto. Kolja bez imalo odupiranja i razmišljanja uze olovku i poče da piše divnim rukopisom Oljin diktat:

„Danas je bio sunčani dan. Deca su šetala po dvorištu, igrala se i galamila…“

Nakon toga Olja je istrgla svesku sa Koljinog stolića, na kojoj je bio zapisan njen diktat i otrčala na peti sprat kod vaspitačice:

– Nadežda Petrovna, pročitajte, molim vas, šta piše ovde! – izgovorila je zadihano i pružila vaspitačici svesku za zelenim koricama.

Vaspitačica je pogledala zbunjeno, uzela svesku i pročitala poslušno:

„Danas je bio sunčani dan. Deca su šetala po dvorištu, igrala se i galamila…“

– Nadežda Petrovna, to naš Kolja napisao svojom rukom dok sam mu ja diktirala. On ume i da čita kao vi što nam čitate, zamislite, to njemu došlo u snu! – govorila je užurbano Olja ne pomerajući široko otvorene crne oči sa lica vaspitačice.

– Nemoguće! – rekla je vaspitačica, uzela Oljinu svesku u jednu ruku, drugom rukom Olju za njenu levu ruku i pošle su užurbano niz stepenice ka Koljinoj sobi.

– Kolja, – reče vaspitačica odmah s vrata, kad ga je ugledala, – pročitaj nešto i napiši da se ubedim i ja.

Kolja pokorno dohvati prvu knjigu sa stola i poče naglas da čita, kao odrasli, bez zapinjanja i naricanja reči. Pročitavši jedan pasus, uzeo je svesku i počeo lepim rukopisom, gotovo kaligrafskim, da prepisuje taj isti pasus. Vaspitačica je bila van sebe od iznenađenja, kad je malo došla sebi, upita ga:

– Kako si tako brzo naučio da čitaš i pišeš?

– Ne znam, ja sam danas zaspao na livadici u dvorištu na svom rancu sa knjigama, ne znam koliko sam dugo spavao, kad sam se probudio, uzeo sam knjigu i počeo da čitam tečno kao vi, – objašnjavao je Kolja tihim skromnim glasom, bez trunke ponosa i hvalisanja.

– Nadežda Petrovna, i mi ćemo sutra zaspati na toj livadici i odmah naučiti da čitamo i pišemo! – počeše deca svoja glasna razmišljanja.

– To je nemoguće, to su gluposti, tako ćete se prehladiti! – pokušavala je vaspitačica da ih odvrati od njihovog navaljivanja.

Te večeri svi su bili van sebe od iznenađenja, jedino je Kolja sedeo mirno, listajući tanku knjižicu sa ruskim bajkama, uživajući u čitanju. Deca su ga iz prikrajka posmatrala kao sasvim nemoguće stvorenje među njima, prateći pokret svakog mišića na njegovom licu, koji je govorio o njegovim preživljavanjima koja je osećao dok je čitao.

Iz dana u dan deca i vaspitači su se odnosili prema Kolji kao prema nekom čudu koje je živelo među njima, ali niko ga nije mrzeo zbog te njegove nastranosti, naprotiv, njegov ugled je mnogostruko porastao u njihovim očima, svi su mu se divili i ponavljali „Naš Kolja“, u nezaborav su otišli svi njegovi pređašnji nadimci i podsmevanja, samo se čulo to kratko „Naš Kolj“. Deca su postala nekako humanija, niko se nikome nije podrugivao, nestale su nepristojne reči u uzajamnom ophođenju, niko nikoga nije gurao ili udarao.

Tako je Kolja svojim iznenada otkrivenim sposobnostima postao dete broj jedan u domu, on je svojim ponašanjem i sposobnostima mnogo više uticao pozitivno na ostalu decu, nego čitava pedagogija, koju su svesrdno primenjivali vaspitači. Reč o Koljinim sposobnostima stigla je i do direktora doma Antona Semjonoviča, koji je odmah poslao vaspitačicu po Kolju na razgovor. Kolja je stidljivo ušao u ogromnu svetlu prostoriju, obasjanu jarkim prolećnim suncem i izustio:

– Dobar dan, Antone Semjonoviču.

– Kolja, – započe odmah direktor, želeći da prekine njegovu stidljivost i, klimnuvši učiteljici da napusti prostoriju, nastavi, – priča se da si ti iznenada naučio da čitaš i pišeš nakon kratkog sna na livadici u dvorištu, da li je to tačno?

– Ja umem da čitam i pišem kao svi odrasli, – reče Kolja tihim dečijim glasom, – dajte mi neku knjižicu!

Direktor mu je pružio ozbiljnu podebelu knjigu koja je ležala na njegovom ogromnom drvenom stolu i stao iznad njega da prati njegovo čitanje. Kolja odmah započe bez zapinjanja:

„Teoriju relativnosti je razradio Albert Ajnštajn početkom 20. veka. U čemu je njena suština? Razmotrićemo osnovne momente i pokušati da je objasnimo razumljivim jezikom. Teorija relativnosti je praktično likvidirala nedorečenosti i protivrečnosti u fizici 20. veka, naterala naučnike da u korenu izmene svoje predstave o strukturi prostora i vremena i eksperimentalno se dokazala u mnogobrojnom ogledima i istraživanjima. Na taj način teorija relativnosti je postala osnova svih savremenih fundamentalnih fizičkih teorija. U suštini – to je majka savremene fizike!“

– Dosta, Kolja, bravo, ja sam zadivljen tvojim sposobnostima! Kako se to tako odjednom ispoljilo kod tebe? – pitao je direktor i seo u svoju fotelju sa druge strane ogromnog stola.

– Anton Semjonovič, ni ja ne znam, jednostavno sam zaspao la livadici sa rancem knjiga ispod glave, a kad sam se probudio, uzeo sam knjigu i počeo da čitam, – izustio je Kolja svoju bezbroj puta ponovljenu rečenicu, zajući da će malo ko verovati istinitosti njegovih reči.

– Da, – reče direktor, – to je neobično i uputi pogled prema ormaru iza svojih leđa, gde su se nalazila vrata prostorije u kojoj se skrivao sef sa podacima o dečijim sudbinama.

Anton Semjonovič je direktor ovog doma već godinu dana, i za to vreme je upoznao svaku njegovu prostoriju, svaki predmet imovine, ali se nije usuđivao da pomeri tajni ormar o kome mu je saopštio prethodni direktor i uđe u skrovište. Znao je da se tamo čuvaju tajni dosijei dece koje niko nema pravo da obelodani, čak ni on. Broj dosijea se mogao povećavati, ali ne i otvarati i koristiti podatke koji su tamo zapisani. Iskreno dirnut onim što je čuo i video, direktor je pogladio Kolju po kosi, zahvalio se, poželeo mu veliku budućnost i otpratio ga do hodnika, gde ga je čekala vaspitačica.

Svoju tajnu o ocu Maksimu i majci Marini Kolja nije nikome poveravao, znao je da će se oni pojaviti jednoga dana, da će doći da ga zagrle i vide kako on živi, u dubini duše želeo je da taj momenat što pre dođe. Ali jednoga dana umalo nije otkrio vaspitačici svoju tajnu, iz čista mira progovorivši naglas:

– Kad bi moji tata i mama što pre došli!

– Odakle ti znaš da oni uopšte postoje, to je i nama nepoznato? – pitala je vaspitačica.

– To je moja želja, – brzo se snašao Kolja i ugrizao se za jezik.

Drugom prilikom situacija je postala još očiglednija kada je Kolja pošao u prvi razred i kada im je učiteljica podelila đačke dnevnike i rekla im da ništa ne pišu u dnevnicima. Koljina radoznalost nije izdržala jer je on jedini umeo da čita i piše. Tajno je uzeo svoj dnevnik i popunio sve rubrike o svojim podacima na prvoj strani, napisavši između ostalog imana roditelja: Maksim i Marina. Videvši to, učiteljica je zanemela od iznenađenja – odakle njemu imena roditelja koje niko u domu nije znao.

Odmah posle časova učiteljica je telefonirala direktoru doma i pitala ga ko je saopštio Kolji imena roditelja i odakle njima ti podaci. Na drugoj strani žice direktor se kleo i tvrdio da nikome iz doma nije poznato da Kolja ima roditelje i kako se oni zovu. Učiteljica je molila, preklinjala direktora da se razaberu sa tom tajnom, kako je ona procurela do Koljinih ušiju. Sutradan direktor doma je okupio na sastanak sve vaspitačice i vaspitače doma i zatražio da svako lično napiše izjavu o tome da li im je bilo šta poznato o njegovim roditeljima. Prikupivši takve izjave od svojih saradnika, direktor je napisao pismo školi i saopštio da nikome u domu, uključujući njega samog, nije poznato da Kolja ima roditelje i kako se oni zovu. Pismo je završio rečima da se najverovatnije radi o Koljinoj izmišljotini, što nije retka pojava među njegovim drugovima u domu. Na tome se skandal završio, a Kolja je izveo zaključak da od sada mora voditi računa šta govori, piše i radi.